Srpski književni glasnik

362 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

Мериме је у скоро и сам признао, да су „Гусле“ само вешта мистификација и вазда се са поносом радовао своме ни мало баналном успеху.

Проспер Мериме био је необичан човек, један од најособенијих и најзанимљивијих писаца француских у деветнаестом веку. Он је сув, скептичан, горак иронист, песимист. човек без убеђења и без предрасуда, атеист без трунке веровања, и од њега је остала позната реч: „Што извињава. Бога то је што не постоји.“ Одличан представник дилетантизма, он има култ јаких људи, он воли силовите емоције. Он путује по полу-дивљим земљама, упознаје се са кријумчарима, разбојницима робијашима са галера, друштвеним одметницима. сваке врсте. Он воли примитивне књижевности, сирове, без осетљивости, чак и севирепе, које представљају снажно човечанство. Хладан, без осећања, он се са уживањем смеје људским илузијама и јако воли мистификовати. Он налази нечега особито отменог са озбиљним лицем смејати се другим људима. „Песимист који уме да се понаша постаје смотрен п миран мистификатор“, вели Фаге у својој студији о Меримеу.т

„Гусле“ нису биле прва његова мистификација. Још 1895 изишло је дело „Драме Кларе Газул“ (Theštre de СЈата Сал). Из предговора је излазило да су та дела неке бивше пшањолске игуманије која је постала славна глумица и писала драме које је за француску публику превео неки непознати Жозеф Л' Етранж. Дело романтичне Шпањолке имало је успеха, и један је њен земљак е поносом говорио: „Да, превод није рђав, али шта бисте тек рекли да знате оригинал!“ У ствари, Клара Газул никада није ни постојала, Жозеф Л' Етранж био је млади Мериме, и „слика славне глумице шпањолске“ представљала је самога Меримеа, коју је израдио његов пријатељ сликар Делеклиз, и на којој се лепо примећивао велики нос Меримеов.

3 E. Faguet: le Dix-nenvičme 5зјесје, 13. 64., Рап5. 1894. р. 334.