Srpski književni glasnik

ПРОСПЕР МЕРИМЕ. 363

Нашу народну поезију мистификовао је 1527, и то из више разлога. Илирија, као пи Корзика, била је земља сасвим по његовој ћуди; романтичари су се одушевљавали народном поезијом; српска народна поезија била је дошла до гласа, и ништа није природније но што се Мериме наканио у наше крајеве. Ближи разлози те мистификације познати су нам из писма које је сам писац писао, једно 1835 С. А. Соболевеком за Пушкина, и из предговора издању од 1840. И ево шта сам каже:

Око 18297 он је био убеђен романтик. „Ми емо говорили класичарима: Ваши Грци нису никако Грци, ваши Римљани нису никако Римљани; ви не знате да дате вашим саставима локалну боју“. Та гласовита локална боја, на коју су млади романтици толико држали, вели Мериме, није била ништа друго до оно што се у ХУП веку звало нарави (тоите), али су млади мислили да су пронашли п реч и ствар. Он је тада био занесен шкотским баладама и романцама о Сиду, и желео је да на лицу места, у једној полу-дивљој, непознатој земљи, проучи тајне локалне боје. Поред тога, он је доцније писао да се својом мистификацијом хтео подсмехнути романтичарима, доказати им да њихова толико хваљена локална. боја није Бог зна шта, и да романтичари не стоје ни у томе погледу над класицима седамнаестога века. Но, говорећи то, вели његов историк Филон“, он није био искрен и није говорио истину. Пишући те редове већ је био раскинуо са својим старим друговима романтичарима, и како се кандидовао за Академију, препоручивао се на тај начин класичарима који су ведрили и облачили у ученом телу.

И са таким расположењем за локалну боју, он је једнога дана 1827 седео за географском картом са својим пријатељем Ампером п правили су план за путовање у Италију. Повлачећи ппсаљком по карти, дођоше до Млетака. Да не би вечито сретали на путу досадне Енглезе и Немце они пођу, разуме се све на карти, у Трет, а

1 A. Filon: Mćrimće. (Les grands ćcrivains francais.) Paris. 1898.