Srpski književni glasnik

СпПољаАШЊА Политика СРБИЈЕ. 269

тати, и да је ту стање хришћана исто онако зло, као што је п пре било. И пошто се зло стање хришћана није ничим могло тако доказати као њиховим бунама, то је Горчаков био готов не само прихвати њихове буне, кад би се саме собом јавиле, него, по потреби, допустити да се оне п вештачким средствима изазову.

Горчаков се надао да ће Велике Силе бити тим начином принуђене напустити једну тачку Париског Уговора за другом. И одиста, по Париском Уговору, Влашка и Молдавска биле су две одвојене кнежевине: опет зато, на пет година после Париског Уговора, Велике су Силе морале пристати на уједињење те две земље у једну државу. По Париском У говору, Турска је пмала право држати своје гарнизоне у српским градовима : опет зато, Велике су Силе морале пристати 1867 да. се турски гарнизони повуку из српских градова. Једанпут је одерано једно парче Париског Уговора, други пут друго, и Горчаков је рачунао да ће Париски Уговор постепено бити тако сав искидан, да ће Русија моћи једног дана, без скандала, пзјавити да се више ни она не сматра љњиме обвезана.

Панславистичка пропаганда, подржавана потајно Горчаковом, нигде ваљада није нашла на тако добар материјал као у Србији. Од 1812 Србија је живела с једном једином жељом: видети Букурешки Уговор остварен. Пошто се 1830 и то десило, ондашње колено није имало шта више да жели. Требало је да одрасте друго колено коме ће Букурешки Утовор битп полазном тачком у место завршном, па да се и у Србији јаве нове жеље. То друго колено ступа у јавни живот управо после династијеке промене од 1858. Његове се жеље даду свести у две речи: ослобођење п уједињење. Шесетих година, ми нисмо снивали ни о чем мањем већ да, по примеру Италијана, и ми створимо једну националну државу. И то снпвали емо да је створимо одједаниут, мачем п огњем. Шесетих година јавно је мњење, код нас. сасвим озбиљно захтевало рат с Турском, ако је могућно, већ идућег пролећа. Оволика паивност нашег јавног мњења да се историјски објаснити.