Srpski književni glasnik

о ~ СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

би повукла собом и Србију, која је на јелинску револуцију имала да надовеже словенску, и тако би у један пут цело Источно Питање било отворено.

Овакав један план, изгледа, није био рђаво примљен од Русије. Горчаков је отворено заступао пдеју да се Крит присаједини Грчкој, а руски амбасадор у Цариграду, ђенерал Игњатијев, напомпњао је да би требало, у исто време, учинити нешто п за словенске народе на полуострву, како се ту не би пореметила. равнотежа. између јелинства и словенства. Што је најважније, Горчаков је гледао да осами Турску, како би се она нашла без савезника, ако би поводом критског питања дошло до рата између ње и балканских држава. Горчаков је cMaтрао да је главно одвојити од Турске Француску, без које ни Аустрија ни Енглеска не би смеле бранити Отоманску Царевину: Аустрија зато што је после Садове била одвећ слаба; Енглеска зато што су тада њеном спољашњом политиком руководили мање смели људи но што је био раније лорд Палмерстоп, и по што ће касније бити лорд Биконефилд. Горчаков је, дакле, покушао да убеди Француску како не вреди подржавати Турску противу хришћанских народности, кад се довољно посведочило да Турска нема животне енаге у себи, п да се не може реформисати. Ако би дошло до сукоба између Турске и хришћанских народности, Велпке би Силе најбоље урадиле да се у тај сукоб не мешају, остављајући Турску њеној судбини. Да је Француска примила ово начело „немешања“, које је Горчаков био формулисао, Србија п Грчка биле би обезбеђене да, ударајући на Турску, неће наићи на једну европску коалицију, као што се то било десило Русији у Кримском Рату.

Али, Француска и Русија нису со могле погодити. Француска је, истина, била готова примити начело „немашања“, али под једним условом: да Русија буде на њеној страни, ако би она заратила с Пруском. Овај се услов учинио Горчакову одвећ тежак; комбинација рускофранцуска пропала је, да би се на место ње направила