Srpski književni glasnik

СПОЉАШЊА Политика СРБИЈЕ. 375

ако из његова решавања. буду ипскључене Велике Силе, а нарочито Аустрија. Међутим, кренути једним ратом целокупно Источно Питање, приступити деоби европске Турске, п опет искључити из свега тога Велике Силе, то је било сасвим немогућно. Ако се хтело избећи мешање Великих Сила у наше балканске ствари, онда је требало узети сасвим другу методу, ону којом се служио Милош, а то је радити „на парче“, откидајући од Турске једну уступку за другом, п то не ратом, већ дипломатским путем. Интересантно је да ни сам Михаило није добио градове друкчије него том методом. П сада, ако он није хтео хитати с ратом, ако је говорио да ће га почети тек онда кал буде имао 909, изгледа на успех, то је можда било пи стога што није био сасвим сигуран да ће ратом најпре доћи до свога циља. Свакојако, пада у очи да је он, те исте године кад је закључио савез с Грчком, гледао да задобије мађарске политичаре за једну комбинацију. по којој би Султан поверио њему, као свом верном вазалу, администрацију Босне. Другим речима, он је имао да добије Босну на исти начин као и градове. Михаило је погинуо, а није се решио којим ће правцем поћи. Као сви велики људи, Михаило се једнако развијао, и није немогуће да бисмо ми, после фиаска Грка у критском питању, видели једног новог Михаила, који би се постепено вратио политици свог оца. Балкански савез био би му онда само средство којим би он изнуђавао од Порте уступке за своју земљу. Он би и онда претио ратом, али би се добро чувао да икада своје претње оствари. И то би онда у његовом владалачком животу, после фазе идеалистичке, кад су се ковале завере противу Султана п сенивало о Југословенском Царству, била фаза реалистична, фаза чистог рачуна, или, што је једно исто, хладног разума.