Srpski književni glasnik

СпољАШЊА Политика СРБИЈЕ. 877

се признавала наследност кнежевеког достојанства у његовој породици. Што се тиче уставног питања, Порта је пустила без протеста, да се њен Устав од 1838 замени другим једним Уставом, који је Намесништво с Великом Народном Скупштином издало. Ови су успеси били више од формалног значаја. Наследност кнежевског достојанетва у породици Обреновића била је толико утврђена догађајима, да ни Порта није могла озбиљно мислити да је спори, а Устав од 1858 био је фактички укинут већ Михаилом.

Као у градском, тако и у овим питањима, Бајст је наваљивао на Порту да попусти Србима. Хотећи да спречи отварање Источног Питања, он је мислио да нам одузме повод за акцију тиме, што ће нашим захтевима израдити на Порти задовољења. Наравно, у колико су више нашп захтеви били од формалног значаја, у толико је и Бајсту падало лакше заузимати се за њихово задовољење. Порта нам је пак попуштала зато што, одиста, није имала куд. Док је држала наше градове, она нае је могла, под претњом бомбардовања, мање више спречити да не присвојимо сами себи те знаке аутономије које нам је она спорпла. Али, пошто је изгубила градове, било је најпаметније да нам да све што бисмо у погледу своје аутономије захтевали, како је не бисмо ставили пред један свршенп чин, противу кога би она могла протестовати само платонски.

Под Намесништвом је довршен бугареки црквени покрет стварањем данашње Егзархије. Намесништво, које очевидно није било начисто се политичким значајем тог покрета, учинило је слаб покушај да спречи присаједињење српских епархија обновљеној бугарској цркви. Оно је пустило да у област те цркве уђе не само цела Маћедонија већ и ова четири округа која емо добили 1878; те године ми смо и у Нишу и у Пироту затекли егзархијеке владике. Ова нам се погрешка страшно осветила приликом Сан-Стефанског Уговора. Тада се показало да су се, при омеђавању Егзархије, у ствари утврђивале гра-