Srpski književni glasnik

390 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК. многобројну публику; те да зато оно увек тако скучено одмерено време одређено читању посветите искључиво делима великих духова који надмашају остало човечанство свију времена п народа, и које је глас славе као такве означио. Само таква дела запета образују и поучавају.

Од рђавога се (никад пе може сувише мало, а од лоброга никад сувише често читати: рђаве књиге су пнтезектуалан отров, оне кваре дух.

Да човек стигне да чита оно што је добро, потребно (је да не чита оне што је рђаво: живот је кратак, време и снага су ограничени.

295. bis.

7.

Књиге се пишу час о једном час о другом великом духу из прошлости, п публика чита те књиге, али неће да чита онога о коме се пишу; зато што она тражи да чита само оно што је јуче печатано, и зато што #1111115 siımili гапЈек, и зато што је плитко отужно брбљање какве данашње, савремене кратке намети, публици ближе и пријатније но мисли неког великог духа. Ја сам пак захвалан судбини, што ме је још у младости упутила на један леп епиграм А. В. Шлегела, који ми је од тада био звезда преодница:

„Читајте марљиво старе, оне праве, истинске старе; оно што нови о њима казују, не значи много“.

О како те обичне памети личе јелна на другу! И како су све изливене из једног калупа! Како тим људима у истој прилици пада увек исто на памет, и ништа друго! Па тек њихови ниски, лични смерови! И та бедна брољања. таквих индивидуа чита једна глупа публика, само ако су данас печатана, а велике духове оставља да мирују на књижничким полицама.

Не, заиста је невероватна безумност и изопаченост публике, која најплеменитије и најређе духове у свакој врсти, из евих времена и земаља, оставља непрочитане, само зато да би стигла да чита сваки дан нова ппекарања обичних памети, која се еваке године, као муве, у