Srpski književni glasnik

О Читању и КњИигаАМА. 393

из тако варварског отужног и којекаквог шкрабања, као никад дотле; и то у толико пре што немачки језик, који има понека савршенства старих језика, та пискарала данашње „садањости“ ревносно п методично упропашћују и накарађују, тако да он, осиромашен и осакаћен, постепено прелази у неку врсту беднога жаргона. —

Има две историје: политичка. и историја књижевности п уметности. Прва је историја воље, друга историја интелекта. Отуда је прва увек језовита, шта више ужаена: пуна, препуна страве, невоља, превара и грозних убистава. Друга је напротив свуда ведра, пријатна као и изолисани интелект, чак и онда кад бележи лутања и погрешке. Њена главна грана је историја филозофије. У ствари, филозофија је њен основни тон, који по каткад одјекује и до оне друге историје, па и у њој из дубина управља мишљењем; а мишљење влада светом. Отуда. је филозофија, у ствари и добро схваћена, у исто време и најсилнија материјална моћ, истина спора у свом дејству.

5. 297.

У историји света половина столећа вазда је крупан рок зато што је њено градиво у непрекидном току, пошто се свакад нешто дешава. Напротив, у историји књижевности исто време често се ни у шта не рачуна, баш зато што се ништа није десило: рђави, невешти покушајп не тичу је се. Тако ствари онда стоје на истом месту где и пре педесет година.

Да би се ово објаснило, треба замислити напретке сазнања људскога рода под видом планетских путања. Тада се странпутице, у које сазнање људско махом упада ускоро после сваког значајног напретка, дају представити птолемејским епициклима: по обиласку сваког појединог епицикла оно се опет налази онде где се налазило пре почетка. Велики умови међутим, који род људски оном планетском путањом заиста даље воде, никад не иду тим епициклима. Тиме се објашњава зашто се слава међу потометвом већином плаћа губитком повољног суда међу