Srpski književni glasnik

О Читању п КњЊигаАМА. 395

вог шкрабања. с једне, несавесно самохвалисање ес друге стране, поред очигледних прљавих намера свеколиког рада њиховог, достигла је тако колосалну висину да су се најзад свима за толико шарлатанетво отвориле очи, а кад је том шарлатанству, услед извесних откривења, одузета п заштита одозго, поред очију и уста, Фихтеове и Шелингове антеценденције овој најбеднијој од свију дотле постојећих надри-филозофија пропадоше у поној са њом заједно. Па тај начин се сад открива свеколика филозофска. некомпетенција. прве половине столећа после Канта, — Ma да се у псто време пред иностранством хвалишемо филозофским даром Пемаца, нарочито од како је један енглески писац рекао ону пакоену пронију, да су Немцп „народ мислилаца.“

Ако сад за овај постављени општи образац“ епицикла тражите потврде из историје уметности, погледајте само, не даље, но ту у прошлом столећу — нарочито у њеном француском развићу — напредну вајарску школу Бернингјеву, која у место античке лепоте излаже простачку природу, а у место античке простоте и отмености представља укочено менуетско држање француско. Пошто дође Винкелманова критика, која вајарство врати школи античкој, школа Бернинијева банкротира. — Потврду из еликарства даје прва четврт овога века, која је вештину сматрала само као средство п оруђе једне средњевековне побожности и стога бирала искључиво. црквене предмете за своје мотиве, предмете које су сада изводили еликари којима је права озбиљност вере недостајала и који су услед речене заблуде узимали за пример: Франческа Франћу, Пјетра Перуџина, Анџела де: Фјезоле и друге њима сличне, и њих више ценили но оне запста праве, велике вештаке који после њих дођоше. С обзиром на ову заблуду, и зато што су се у поезији у исто доба. појавиле сличне тежње, написао је Гете параболу „Pfaffenspiel.“ M oBa школа, пошто се увидело да и: она почива на којекаквим ћудима, банкротира; а за њом дође враћање природи, које се јавља са сликама из „жан-