Srpski književni glasnik

396 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

pa“ m разноврсним сценама из живота, п ако су сеп ту понекад губили у простачким мотивима.

Према овом опису развоја људскога напретка, историја књижевности је највећим делом каталог кабинета за недоношчад. Алкохол у којем се та недоношчал најдуже консервира, то је свињека кожа у коју се повезују. Међутим, оно мало здраво рођене деце не треба тражити тамо; она су остала у животу, њих налазимо свуда по свету, у којем се она крећу као бесмртна, вечито млада, вечито евежа. Једино она чине ону праву књижевност поменуту у прошлом параграфу; њихову бројем сиромашну историју дознајемо ми још у младости из уста свију образованих људи, и није потребно да је учимо тек из уџбеника. — Против данашње мономаније да читамо историје књижевности, како бисмо о свему умели брбљати не знајући у истину ништа, препоручујем једно место врло вредно читања у Лихтенбергу, св. П, стр. 502. старог издања.

Али то бих желео да једном неко напише трагичну историју књижевности, у којој би изнео како су разни народи — од. којих је сваки неизмерно горд на своје велике писце и вештаке — како су ти народи се њима. поступали док су они били у животу; у којој би нам дакле изнео ону бескрајну борбу коју све што је добро и истинито у свима временима пи земљама мора да издржи са заблудама п неваљалетвима која увек владају; оно мучеништво свију истинских просветитеља. човечанства, скоро свију великих уметника свих врета и вештина; да. нам изнесе како су еви, е изузетком једног маленог броја, таворили своје мучне дане, без признања, без учешћа, без ученика, у сиротињи и беди, док су слава, част и богатство указивани њиховим недостојним друговима, тако да се њима десило оно што и Исаву, који је за свог оца ловио и обарао дивљач, док је Јаков, преобучен у одело његово, код куће украо благослов очев; али како их је, при свем том, њихова љубав према ствари одржавала да не клону — док се најзад тешка борба тих васпитача људ-