Srpski književni glasnik

СРПСКИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига ТУ, БРОЈ 6. — 16 ДЕЦЕМБАР, 1901.

ПУТУЈУЋЕ ДРУШТВО:

„Мајсторија козе пасе.“ Срп. нар. пословица.

ГЛАВА ПЕТА И ПОСЛЕДЊА. (4.)

Коју кад прочита читалац, тек онда ће лепо видети, да је писац имао право што је, сасвим умесно, метнуо овој приповетци баш оно мото: „Мајсторија козе пасе.“

Тога истога дана после подне управник је после мршавога ручка прилегао да мало проспава. Није он то радио баш што му се спавало; или што би му уморно тело после рада захтевало оног сваком толико препоручиваног „укрепителног“ одмора; или што би му то баш свакодневна навика била да после подне мало продрема, па ради то, јер му се то може као већ свакоме шефу, за кога млађи раде. Не, није то он учинио ни из једнога од побројаних разлога, већ просто зато, што је хтео да окрене мало главу од грозне јаве и да потражи спаса, ако је могуће, бар у лепим сновима, томе благоме мелему свију несретних створења. Он, који је био не друго него прави отац глумцима, с њима заједно до сад свугде и ручавао и вечеравао, и дана није било, да их није оком-две вина почастио, а они му певали; који је и последњу пару у невољи делио с њима — тај човек дочекао, ето, сада тешке дане, да мора“ да бега и да се

26