Srpski književni glasnik

ПУТУЈУЋЕ ДРУШТВО. 403

—- Маленкост... Багатела ! . . . Десет, господин-управниче !

— Е, вели управник бркајући по новчанику, да видим, да л' ћу толико имати...

— Па баш, ако, то јест...

— E, Ha жалост немам толико... Него да ја вама дам дукат... А7

— O), молим, молим! устручава се Тоша Теткин, зар немате баш ни мало сребра 2

— Немам! Али, молим вас... извол' те само, узмите. Разменићете, па ћете ми вратити... ако вам баш треба, не морате ми ни враћати...

— 0, молим, молим. Само кад сам у стању да одговорим обавезама. Знаћете п сами... дуг без признанице... частан дуг, тако рећи! — Клањам се, господо, љубим руке! вели п одлази!

После по часа ето га где се враћа, затпче управника за истим столом, са петим људима, клања се п враћа управнику два динара кусура са великом благодарношћу. Директор задовољан и не мање од. осталих изненађен тачношћу Тошином, прима кусур али га опет нуди Тоши, ако му је потребно. Али овај одбија, вели да се боји да узалуд. не потрошп, п зато неће да узме. Директор још задовољнији и зачуђенији. Вели, да је овај човек феномен у путујућем друштву, права бела врана међу друговима, и да још овако штедљивог п, тачног глумца није чмао у друштву.

Али као што ништа није дуговечно на овом свету, тако ни госп. управник није дуго задржао тако лепо мишљење о Тоши Теткином. Једва два дана да је тако миemo. Јер Тоша Теткин га одмах после два дана нађе опет у друштву све самих одличних људи... Тражи дванаест динара за кројача. Шта ће директор него му даје, да би се показао пред светом. Дан после опет Тоша Теткин тражи за бријање, и добија опет, само се сада госеп. управник мало накашљао и, бркајући по џеповима, рекао: „Еј, младости, младости!“ Тако данас, тако сутра, свакога

26%