Srpski književni glasnik

406 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

се ја само Михаило — е мора мп тако што насирати ! рече п поче крупним корацима шетати по соби, а управниковица. стоји на прозору, гледа п крети се једнако.

— 0, Боже, Боже !... Зар нам је мало и до сада било малера п секатуре!... него сад још пи ово да нам паспра !!

— Ал' нека... баш волим ! Ако!... Ако, ако, ако! вели трљајући руке. Ако, ако ! Кад гинем и пропадам ја, а оно бар нека је у друштву. Лакше ми је кад нас је више баксуза!... Кад ми немамо фајде, бар ће ми та утеха, бити што ће и они пропасти... Кад им стану продавати коње и мајмуне!... А ја бар немгм мајмуна... Нека пропадну! Кад ја пропадам нека пропадну и они! Е, баш ми је мило кад има још будала! А, вала, макар морао сат из џепа продати, купићу им једног мајмуна... Ама шта сп стала да их гледаш!

— Ама, па ово нису комедијаши!

— Него ко су 7

— Aa па ово су наши!

— Наши! Какви наши !

— Та наши! Наши глумци !... О, чаени их ! рече и прекрети се.

— Е, наши, какви наши !

— Та, Димићу, за Бога, имаш ли ти очи! Па зар не видиш! Та наши су то!

— Та манп се, Бога ти! Како то и ти говориш ! Зар ће се они дотле понизити!... Са зурлама и бубњевима! Ех, није него !...

— Ама кад ти кажем! Оди да видиш, да се пи сам увериш !... Та ако ништа, познајем бар душанке... та сама сам их шила /!

У томе стиже и гунгула, п стаде баш пред управников стан, који је био на углу улице. Управник приђе прозору, погледа мало боље, и просто се екамени човек.

На улици се слегао силан свет. Колико их је дошло до угла, још двапут више их је пристизало из других улица. Куља из кућа, из авлија, еа ћепенака. Полетело и