Srpski književni glasnik

ПУТУЈУЋЕ ДРУШТВО. 407

старо и младо, пи женско и мушко, и обувено и босо. Како је ко чуо тако је и полетио; неко оставио а неко понео са собом посао у сред којега га је гунгула затекла. Све, све је полетело да чује и да види; терзијица са до пола свршеним тозлуцима, кондурџија с бичкијом, удавача са расплетеном косом п са чешљем и огледалом у рукама, а једна домаћица дотрчала је са пола очупаним пилетом!... Све се то скупило око ове шарене групе са Циганима. свирачима, блене у њих и иде даље за гомилом не знајући где ће се зауставити. Тога дана многи је шегрт извукао грдне батине кад се доцне вратио а није знао да каже ни где је био ни ко га је тамо послао.

А управник само мења боју па их гледа. Доиста, жена је имала право, они су!... Ено Тоше Теткиног, ено Милорада Петровића, ено и другог Тоше, Тоше Кицоша/! Сви у душанкама, калпацима и жутим чизмама са копљима и буздованима. Гледа их управник, камени се, хуче и крсти се; хтео би да викне, али га лепо издао глас.

Ено Милорада Петровића као Милоша Обилића где се издвојио п са исуканом сабљом даје знак зурлашима ла престану са свирком.

Зар и он! викну управник кад га виде. Бивши учитељ народне узданице! Брука. Хај, хај! Далеко смо дотерали!

И, допста, то је био Милорад Петровић, пређе учитељ, сада члан путујућег друштва, а доцније члан Краљ. Срп. Народног Позоришта у Београду. Он је био канлидат Тоше Теткиног за ову мисију. „Нико други него ти, рече му Тоша, переона си, брате! Пазите какав је! Атлет!... Можемо после представе и хрвање да прирелимо!... Или да дижеш астал у зубима!“ Сви прихватише Тошину кандидацију и сви сад навалише на Милорада да се мора тога примити из три јака разлога, ради три преимућства, којима се одликовао од осталих, а та су: прво, што је био переона; друго што је трлат, грлатијп од сваког скелеџије или сеоског бирова; и треће, не мање важно, што је био учитељ, па ће умети лепо ие-