Srpski književni glasnik

ПУТУЈУЋЕ ДРУШТВО. 409

сиљате Милоша а проклињате Вука, због којега робовасмо пет стотина година !

Док је Милош Обилић овако товорио директор. је био изван себе од чуда и јарости. Час је прилазио прозору и слушао и крстио се левом руком, а после опет шетао се крупним корацима по соби и по миндерлуцима. Кад запишташе зурле и ударише бубњи и кад се гунгула крете од његове куће, он застаде код прозора и узвикну у крајњем очајању:

— Ах, триста му његових! Димићу, Димићу, шта сп дочекао!! Ах та не дам се ја!.... узвикну и стаде облачити ципеле. Жено, шешир брже!

— Шта, је, шта ћеш

— Видећеш! Чућеш што ниси чула! „Има ствари, о којима наша филозофија и не сања!“

— Ју, за име Божије, шта си наумио! викну жена и зауставља. га.

— Да научим бестиднике једне, како се срамоти свети глумачки позив и неокаљано глумачко име! Петнаест година водим ја друштво, али ми се ово чудо још није догодило!

— За име Божије умири се! умирује га и зауставља жена.

— Пуштај ме... пуштај ! отима се управник.

— Ако сам ти мила и драга! Преклињем те, остани! У би најпре мене, –—— па онда иди! вели и закључава врата.

— О. Ти који си тамо горе више звезда, узми ми живот, јер ћу полудети! узвикну очајно и спусти се малаксало и седе на миндерлук.

Умири се!

Лепо, врло лепо! отпоче после подуже паузе. Дакле мезимче књаза Михаила на то је спало! Дотле је дошло већ !... На циркуске рекламе! И то под мојом, под мојом управом!!! И ја јоште живим! рече и наслони

се на руке и стаде трести главом, — Па пусти их, Бога ти, нек' раде ! умирује га жена. — Да, право кажеш! И пустићу их! Ја перем руке