Srpski književni glasnik

ПУТУЈУЋЕ ДРУШТВО. 411

— A куд се то спремаш, комшија осмелп се једва да запита управник Коту. |

— Па ће да скокнемо малко до тој ваше позориште што се вика! вели Кота.

— Мнозина ће идемо, додаје Пота.

— КЕ, ускликну зачуђено управник. Чудо то!...

У лонџу сасе устабашије решисмо, да се сви на куп дизамо у позоришту! вели Кота. Ја у бакалску а комшија Поте у његову конопчарску лонџу решимо, ете, такој !

— Е, то је лепо! вели им задовољно управник.

— А истин' убава ствар! вели Пота. Ће бидне, казују, па оној што сп беше у старовремско време!... Ће погине султан Мурат, па ми кеф, чкембе да му видим!

— А, биће вас, велити, повише7 пита их управник,

— Сви еснафи сасе фамилије ће да искоче! Зар не видиш, тосподине, како рано спуштамо ћепенци!7...

— Ајде! дај Боже! вели управник и гледа како пролази свет.

Nura свет да не задоцни, на еваком лицу сија нека радост. И мушко и женско, и старо и младо, и богато и сиромашно, све хита. Понели и повели чак и децу, за по неком гомилом могао се видети чак и по неки шегрт, како се нахерио са грдном пуном чутуром! И он иде у позориште. Све то граби пут Мантине кафане, да што пре стигне, да не одоцни.

— Куде сте бре! викну Кота својима.

— Иха! Па ви поспасте! виче и Пота. Сијасвет си отиде, сал ми што остасмо! Поскоро, бре, ели ћу сам саг пишман!

У том изиђоше из једне и друге куће, и Котина Сика и Кика и Потина Мада и Јевда. Обучене и окићене. Мајке са струком босиљка омотаним у мараму а ћерке са затвореним сунцобранима омотаним везеним рупцем. Обе девојке поцрвенеле до ушију; стиде се, а ни саме не знају зашто.

— Еј са здравје! поздравише се с управником и Пота