Srpski književni glasnik

-412 Српски Књижевни ГлаАСнИК.

и Кота и одоше хитно и они „на куде Мантину кафану“ како рекоше радосно управнику.

— Хо! хо! чуди се и крети управник. Да се прекрстим, и то левом руком! Ама, ово баш иде; није тамо овамо! Ама па баш у позориште иде! 0, о, да грдних мангупа, ако ко Бога зна!... Е, добро су рекли наши стари: „Човек се учи док је жив!“ Па тако је и са мном; да сам нешто јуче умро, не би данас ово знао! 0, о, да чудних несретника!

— Ама куд се кренуо оволики свет запита га жена која је сишла на улицу.

— Ама па у позориште, жено, а да куда ће!...

— E, таман. Давали толико пута, па никога! А шта се даје!

— А шта знам ја!... То су они уредили...

— А, не верујем ја! Нису дошли на онако лепо штамшане плакате; а доћи ће ваљда сад!... Дај Боже, да је тако, али ја сумњам...

— Ти сумњаш!... Па ви жене ништа друго и не "знате него само да сумњате! Али сумњала ти не сумњала — свет, Бога ми, иде у позориште. У осталом, — наставља управник, а као да се мало и он уздрмао и поплашио. — У осталом, бар то је лако! Лако се уверити! Идем тамо! рече и пође, и ако се зарицао да неће више ништа да зна за њих. Ја одо'! Ако се не вратим, него задржим тамо, — онда знај, да је добро, па дођи и "ти тамо.

Што се ближе примицао Мантиној механи, све му је милије било. Јер већ по оним многим фењерима судио је да је добро! „Пази Цинцарина, како је сад осветлио!.. К'о да је Краљев-дан!“ вели задовољно. Кад је ушао, није просто веровао својим очима. На вратима на каси седе отац и кћи: с једне стране седи Југ Богдан а с друге стране царица Милица, примају паре и пуштају егвет унутра. Утврђене цене није било, него нешто на форму добровољнога прилога. Управо Југ-Богдан је сва-