Srpski književni glasnik

ПУТУЈУЋЕ ДРУШТВО. 413:

кога промерио од главе до пете, и по ономе „погледај му обућу па га пуштај у кућу“ п он је тако према оделу п спољашњем изгледу оцењивао једног по једног и само каже : пет гроша, два гроша, три гроша, пола динара, а ошацовани спусти цену пред царицу Милицу па сербез улази. Остало су пуштали и по грош. Који нису имали грош њих су враћали. То су понајвише била дечурлија. п младе калфице. Они су после отишли п окачили се на тарабу. И од њих је наплаћивано. Сам Љубивоје је заредио пи ревносно наплаћивао са среским и општинским пандурима. Ко је могао платити платио је марјаш, а ко није, свукли су га пандури и после неколико шамара изгубио би се у мраку да се можда на другој страни опет: окачи п опет који добије.

Представа. је текла не може бити боље. Сам главом“ госп. управник је суфлирао, само да група на позорници. буде што млогобројнија. Публика је била потпуно задовољна и се највећом пажњом пратила комад. Не треба ни казати, да је Милош Обилић био љубимац публике. Кад. год се појавио, кад је Вуку Бранковићу на мегдану избио сабљу, кад се на Кнежевој Вечери. зарекао да ће убити. Мурата, а особито кад га је у последњем чину и убио — пљескању не беше краја: „аферим мушко!“ захорило. се неколико пута за време представе, а кад је Мурат пао: од ножа и Милош се вратио и стао му ногом за врат, проламао се баштенски ваздух од узвика „аферпи“! Публика се задољна враћала кући а глумци осташе још задовољнији, јер кад пребројаше пазар, нађоше да је пало: равно девет стотина тридесет и шест гроша сем неколико бугарских марјаша ; сума, дакле, са којом би их и најбогатији тамошњи чорбаџија узео за ортака у радњи само да су хтели.

После представе многи су грађани остали заједно с тлумцима, да поседе; из седељке разви се пијанка а. из. ове игранка, па до зоре. Сви су били задовољни и весели; и грађани и глумци па п сам ћир-Манта био је необично-