Srpski književni glasnik

414 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

љубазан и тако раздраган да је, што се никако не памти, чак допустио и Резики да участвује у окретним играма. Алп се брзо покајао и вратио је натраг кад је видео. како joj један од глумаца курише и чуо како јој вели: „Не, не, ваше место пије овде, госпођице!“ а она кокетно гризе подавијену доњу усну, и лупа га, мало љутито, пукетом по лицу. Тада се Манта намршти, скупив. обе обрве у једну чупу тако да уједаред лепо доби изглед неке сасвим нове у науци непознате животиње, п да јој знак да иде. — „Прашина. је, цуг је; ће добијеш јефтику!“ рекао је Манта. Али најзадовољнији и највеселији — не треба ни да вам кажем — био је сам Љубивоје. Он, који је до јуче био најнесрећнији човек, који се крио по планинама од страха од батина и од сопствене гриже савести, па и тамо у планинској самоћи није се могао умирити. — Како је њему сада било, кад је видео, да је криза прошла и чуо да сами грађани заустављају друштво да остане. Да се извињавају за досадашње, да се правдају да нису знали шта је позориште, јер говораху: „Мачку у врећу да си купимо, — бива ли“2! А. сад је, веле, друга работа! Сад им они јамче обилну посету и дужи 60равак. „Сал да нема љубезне немацке безобразне ствари, а од битке, и јунаци, и старовремско што се тиче, у стварима, на прилику, — за тој смо у лан у ноћ, кад год искате, азур и ћефли! Тој да знате“! говораху пм честити Власотинчани.

_ay 5 Е, је л' вам ја кажем! вели задовољно Љу бпвоје. Знам ја моје Власотинчане! Море, ја се носим једном: дивном мишљу. Можемо још ми овде у Власотинцу основати и једно стално позориште!

— Е, е! Ти па прећера! вели му управитељ. Него кажи боље: фала Богу! Како сам се надала -— добро сам се удала! Сад ћемо бар светла образа моћи отпутовати.

Јок, јок! Туј да останете! веле грађани.

— А не не, вели Љубивоје, ви ћете остати овде. Ја и Мица ћемо гастпрати у „Поту рици.. . Апропо, овде треба да метете на листу, „Потурењак“ , јер тако се овде