Srpski književni glasnik

ПУТУЈУЋЕ ДРУШТВО. 415

каже... Суделоваћу ја! А, шта велите: „Милост царска свагда. је велика“...

— Доста де! прекиде га Тоша Кицош. Тај твој „Селим“ изиђе мп на перчин.

— Дакле, дајете речт

— Дајемо! вели управник и рукова се и с грађанима и с Љубивојем.

Већ п трећи петли запеваше. Чује се шкрипа рабаџијеких кола, кашљање баба из околних кућа и кикот витких младих водоноша које са стовнама пду на чесму на воду.

— Е, па хоћемо ли, господине управниче! примети Тоша Кицош. Нисам се бриј о већ шест дана... изгледам к'о чупавац из кутије!... Ајдете! :

u — А2! трже се госп. управник. А-шта то, брат Tomo? Штаг

— Па, знате шта... вели Тоша и показа на неке свежњеве:

„Учини дужност, сине. Милоше,

Учини дужност — обавести је!“

— Ах, пардон! Ја и заборавио! ... Врло добро! вели

управник. Дај, Гино, тај салвет с парама.

Разавише оба салвета, један завежљај мањи са сребром а другп већи пун бакра. Скуппше се сви глумци п глумице, а међу њима и дремљиви пинчика спава на крилу. Поделише лепо п поштено п разиђоше се без икаква гунђања. шта. више се громким узвиком „живео управник“, јер овај је свој део уступио Тоши Теткином као оцу п творцу ове данашње у дело приведене спасоносне идеје, и с другим, још громкијим, узвиком „живео Тоша Теткин!“ јер их је овај све позвао да му данас свп буду тости.

„Весело срце кудељу преде“, веле наши стари. И наши дојакошни паћеници живахнуше п се највећом вољом п. успехом. даваху представу за представом. Сутра дан се давао „Ајдук. Вељко.“ Насловну улогу играо је Љубивоје. Играо је јединствено, од. главе до пете, од феса