Srpski književni glasnik

416 СРПпсСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

Мемиша Арнаутина до тозлука Манасије Полицаје, — био је сушти онај Ајдук Вељко. „Кућа“ је била пуна пунцата. После овога се осу читав низ српских историјских комада све боље и боље и представљаних и похађаних. Глумци пуни пара. Троше и башкаре се и размећу. Сад већ не купују дувана паклић од гроша, него купују од по динара и од динара цигаретле. Па и то не иду сами, него шаљу келнере и дају им грош бакшиша, и кусур остављају келнерима као бакшиш. У благостању су, а кад је човек у благостању, познато је, да побесни. И онда није чудо, што су се наши доскорашњи паћеници, заборавивши своје муке и невоље, разбашкарили и побеснели п нашли да је време и да је згодно: да се искусурају с оним гадним ћир-Мантом који је сад љубазан преко сваке мере према њима. То је била идеја Тоше Кицоша, и сви су је радо прихватили и давали „Кир Јању“. Насловну је улогу играо сам Тоша Кицош и маскирао се сушти ћир-Манта, тако да су га сви познали, смејали се, а смејали се и сами ћир-Мантини келнери Аранђел и Серафим, искривише се од смеја, па чак се смејао и сам ћир-Манта. Смејао се, пстина, али је зато Серафим за неку ситницу извукао од Манте један такав шамар иза келнераја, да се сва публика тргла и окренула. Иначе је Манта уверавао, да се не љути, да му је шта више мило. Причао је како тога има у свету; како је он сам гледао, како представљају Александра Великог цара маћедонског; па ником и не пада на памет да се љути на то! Чак је частио глумца који га је представљао, а то нико жив у Власотинцу не памти, да је ко доживео ту част, да буде од ћир-Манте почашћен. У осталом, и шта је ту чудно! Ћир-Манта је гледао свој рачун; њему је милија била пуна кафана у којој је он смешан, него празна, у којој је љут и страшан.

Алп од свију најохолији и најбешњи је био Љубивоје после својих успеха у Потурици и Јаничару, у коме је играо „Демира“. Сасвим је 'баталио канцеларију. Више не долази него што долази у њу; п кад дође боље