Srpski književni glasnik

438 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

слушао још само енглески језик. И сами Енглези жалили су што је тако, жалили су се да је океан постао пустиња у којој су се само они вечито сусретали, а Европа да је тврђава у коју они не могу да уђу. — Моја дрвена тамница понекад се приближавала тако близу земљи да сам могао разликовати људе и децу како ходају по обали. Тада би ми ерце закуцало; неко унутарње беснило би ме тако силно прождирало, да сам бежао у најскривенији кут лађе, да не бих морао скочити у море п отпливати до обале. Али кад бих опет дошао ближе неуморноме Колингевуду, застидео бих се својих детињих слабости, и дивио сам се томе човеку, који је умео сјединити тако велику тугу са тако активном храброшћу. Тај човек, који је био четрдесет година у рату и на мору, сав се заложио да изучава то двоје као неисцрину науку. Како се једна лађа умори, он би, као какав немилостиви јахач, усео на другу; он их је заморавао и убијао испод себе. Докле сам ја са њим био, седам је бродова променио. Читаве је ноћи обучен проводио; сео би на топове, и израчунавао би на који се начин може лађа задржати непомична, на етражи, на истом месту на узбурканом мору, без помоћи ленгера; вежбао би непрестано своје мрнаре и бдио над њима MH за њих ; тај човек није знао ни за какво богатство; и докле су га постављали за пера Енглеске, он је волео своју калајисану порцију као и прост мрнар; како сиђе у своју кабину, он је постајао отац и писао је својим кћерима да не буду лепе госпе, да читају, не романе, него путничке црте, есеје и Шекспира KoKo HM je Ba.ba (as often as they please); он би писао: — „На рођен дан моје мале Саре, били смо у боју“, т. ј. после битке код Трафалгара, коју је, на моје јаде, добио. (Он бејаше израдио план за њу са својим пријатељем Нелсоном, кога је заменио). — По неки пут, кад је осећао да га снага издаје, тражио би да се Енглеска смилује на њега ; али неумољива му је одговарала: „Останите на мору“, послала би му какво високо звање или златну медаљу за свако храбро дело; његова преса бе-