Srpski književni glasnik

=:

Књижевни ПрРЕГЛЕЛ. 55

накарадним језиком (претпоставите каквог Шекспира који би говорећи српски грешио у облицима), могло би се рећи да је читање његових песама за читаоца мука којој нема равне; али докле год би те песме могле да се разумеју, у њима би се познавале песникове лепе мисли, слике, п осећања.

С погрешкама стила ствар стоји сасвим друкчије. Оне не кваре нешто спољашње у речима, но задиру у њихову основу; не дирају у облик речи, но у њихово значење, у саму мисао. Ту је погрешно употребљено баш оно што треба представу да изазове, ту су узети нао'пако сами појмови, градиво за мисао, или елпку, у његовој суштини. Ту се до мисли или слике, ван ако не наказне, никако MH не долази; граматичке некорекције ефект покваре, са етилистичким некорекцијама ефект уопште није могућан.

Отуда су стилистичке погрешке много теже и много несносније. Оне вређају навике коректног језика као и граматичке некорекције; и у исто време стално вређају логику, и претварају текст у коме се налазе у гомилу извитоперених или неразумљивих фраза и пзраза, у сплет нелогичних или немогућих комбинација, лажних односа, нетачно забележених појмова. Те стилистичке некорекције су управо оно што књижевно образоване људе највише вређа у песмама већине наших данашњих песника; не спромаштина њихових мисли, не оскудица у орипгиналности, у машти, у искреном осећању; не, но баш те некорекције стила п логике. Оне чине, те њихове „Песме“ ти људи више не читају никако, или их читају не само без уживања, но правце с напором, с муком којој, како мало пре рекох, у књижевним стварима ретко има равне.

Такве су погрешке, као што ћемо одмах видети, код неких наших данашњих песника, п посебице код Г. Шантића, одвећ честе. У „Песмама“ Г. Шантића, врло су ретке стране које би биле без њих, а многе су пх пуне. Читава једна група његових песама, пи то не-