Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 57 мерима наведеним у почетку говора мога пријатеља — по оним муњама што „ричу“, оним потоцима што „језде“ и што се „тубе“ из „таме на светлост“, и. тако даље — могло Om се лако разумети: п. да су некорекције необичнога калибра, и да код писца којп у свом етилу пропушта такве некорекције, оне нису једине, ни једине крупне. Тако п јесте. Некорекција ће у књизи увек више бити, и утисак ће од њих увек биги непријатнији, но што ћу ја то моћи рећи у овој критици. А како би могло бити друкчије кад наши песеницп изгледа да неће више да обраћају пажњу на. смпеао онога што пишу 7. Они, као што сам горе рекао, јуре за лепим, песничким речима. У једном, по њих пријатном, расилпнутом расположењу, они ређају п слажу у стихове и елпкове лепе, песничке речи, п држе да ће п песма моратп бити лепа кад у њој буде што више лепх речи, кад се у њој буде што више говорило о „Златним ружама“, о „звездицама“, о „увелом цвећу“, о „сјајним призрацима“, и тако даље. Што те лепе речи, нелогпично међу собом везане, неће ништа значити, то је њима свеједно; они спокојно састављају стихове, строфе m песме које немају смисла. Њихова неистинита. поређења и метафоре, њихов обилазни, увијени начин казивања, њихове плеонастичне збуњено састављене реченице, долазе, пет пута на десет, од тога њиховог јурења за лепим речи:а. Оно их наводи ла звезде називају „златним ружама“:

У звјездице јасне, У те златне руже што их нојца дичже...; да месечеве зраке такође упоређују са „златним ружама“: Златне јој руже [месец] по косама свија И са мном љуби под б'јело гр'оце... да и оне Бранкове „две груде енега“ у девојачким недрима називају „ружама“: У њедрима руже двије!.. Оно је узрок те су њихове песме пуне оваквих илеонастично претрпаних, често једва разумљивих реченица: