Srpski književni glasnik

ПозоРИШНИ ПрРЕГЛЕЛ. 61

Рђаве се ствари увек могу бранити, доброј не треба одбране. Управа ће и за. ове замерке наћи извињења, као што је своје апсолутно лакоумно стално титрање утврђивањем репертоара покушала објаснити болестима глумачким. Било их је, каже, четрдесет. Ја се не сећам колико се глумаца поразбољевало последње сезоне старе управе, али ми се све чини или тридесет девет или четрдесет. Ако се читатељи сећају, мени је више пута, без особитог напора, испало за руком констатовати да узрок овој детињарији управиној не лежи у тим фаталним 60лестима, него просто у начину на који она склапа недељни репертоар (на месечни није ни мислити). Само онда с каквим правом може она захтевати од глумаца да брижљиво играју комад који није иоле брижљивије изабран. Публика опет добије прилике да завири у машинерију унутрашњег позоришног рада п изгуби сваку илузију, кад докучи да оно што је зову да гледа, пошто плати, није епремано, него случајно испало, екрпљено за дан два. Позориште тиме губи од своје озбиљности, и управа од свог ауторитета и у кући и ван куће, јер нам је свима јасно да се игра тек да се игра. Отуд су сасвим природне жеље глумаца да избегну, ако могу, представу, и управа нема никака ослонца да их одбија, пошто је за одређени комад никакви разлози не везују: нашла га је као п неки петнаести што би нашла, да је случајно њој или коме другоме пао на ум.

Али осем подгрејака старе управе, прошла је сезона живела још и од гостију. Управо она под знаком гостију и стоји. Због те серије словенских глумаца и глумица пренебрегнут је главни посао позоришта, и наша трупа осуђена да испуњава размаке од госта до госта, мамећи узалуд публику, и заморену и истрошену. Ако има какве користи од тих словенских гостију, она би, по мом мишљењу, могла лежати само у услову да се то словенско уметничко упознавање схвати као узајамно, т.ј. да и наши глумци добију тиме у накнаду приступ на веће словенске позорнице. Иначе, кад се та заје-