Srpski književni glasnik

64 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

овако разрађеној п доказаној. Г. Бр. Ђ. Нушић присваја је хотимице или нехотице за другог. С тога је мени дужност учинити оно што мој пријатељ неће сам хтети, п изјавити да је скица дела старих ерпеких драматпчара. лежала у фијоци стола тадашњег управитеља Народног Позоришта можда годину раније пре него што се јавио лпет у коме је та идеја, по Г. Бр. Ђ. Нушићу, први пут псказана. То зна пре свега Г. Др. Н. Ј. Петровић, коме: сам ту листу на његов захтев, као одборник позоришни, предао, пошто смо о томе раније говорили, то знају друга два одборника Г. Г. Богдан Поповић и Д. Ђокић, зна вероватно тадашњи драматург P. M. 'b. Глипињ, знамо најзад њен аутор п ја.

Тај, са књижевног гледишта састављени списак дела Спме Милутиновића, Ј. Вујића, Лазе Лазаревића, Стерије и Његуша, ја сам доцније, поставши драматург, почео допуњавати и покушавати да га практично изводим.

Ппеац драме „Тако је морало бити“, којп је у ранијем добу био чист водвиљист, а можда то п остао („Обичан човек“ п Шопенхауер“), налази да Стеријин „Џандрљиви муж“ на пример није стечен за репертоар, а оп би први пмао учити у тог старог мајстора, ако хоће да ради на српској модерној комедији. П после: комад није стечен за репертоар! Као да се комад сам од себе стиче, као да се он држи на репертоару сам собом! Та комаде држи управа, њих држе глумци, чак тада кад је етворен терен у публике.

Ето, управа држи силом своје власти „Покојног Тупинела“, кога је, истина, драматург у својим чланцима. презриво огласпо за лакрдију, а опет у своме листу (број 3.) назвао „лепом француском комедијом.“ Држи га, јер га даје, ма да нема никаква финансијског разлога, осем ако га даје, не водећи рачуна нп о каквом рачуну.

Толико сам говорио, али изгледа морам још понављати: нашим класицима требаће још материнске неге сваке управе. Ми смо, на жалост, још у почетку њиховог утврђења у позорпшту, сад се ваља старати за њих што