Srpski književni glasnik

66 : СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

проглас о ренесансу српске драме, који је изазвала својим доласком данашња управа. Од тих зурлама и таламбасима објављених комада многи јамачно још нису ни написани (ма да је употребљен израз: леже пред управом, што је неке лаковерне, петина ван Србије, намамило на тражење преписа неких комада за приватне глумачке дружине), а равна половина, бар ових који су пграни, наслеђе је од старе управе. Ради уверења ваља поредити „Позоришни Годишњак“ 1899/90 год. стр. 15—16 и извештај управе у другом броју .Позоришног Листа“ на другој страни. Овај за ширу публику равнодушни податак ја не бих наводио, да у том факту не лежи још један доказ како је садашња управа мало урадила а још мање самостално.

Али осем овпх девет комада, управа је могла изнети публици још п две драме Иве Војновића, које је тај Дубровчанин прерадио за београдско позориште: „Пеихе“ и „Еквиноције“. У осталом, како је кривицом управе пзигран његов „Сутон“, који нам га је, непознатог, имао представити, Војновић не би ни требало да да друге своје ствари, те је управа добро учинила што га није ни сад метнула у свој програм. Међутим је Војновић један од оно мало наших драматичара коме су приступне велике европске коижевности, и на чијим се радовима то опажа. И да нису ради ових особина дела овог Дубровчанина достојна сваке пажње, њима би било места у Београду онако исто као у Загребу, где се стално дају и то како се пристоји. Као ни Војновићу тако ни његовим старим земљацима није обраћена никаква пажња у прошлој сезони, а неће се обратити ни у овој новој. Чак ни оно што је затекла готово, Држићев „Станац“, управа није дала, а камо ли да је нашла што друго. Међутим јасно је као дан, колико српско позориште може учинити за дубровачке песнике, које ми сматрамо као српске, а које издаје Југославенска Академија, и загребачко казалиште представља. Што се специјално тиче „Станца“, то је врло пријатна кратка шала. |