Srpski književni glasnik

70 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

Управа је од ове сезоне ангажовала. једну алтисткпњу п једног тенора, спгурно са обзиром на „Кармен“. Али недостатак тих певача неће ваљада бити узрок, што је музички рад у прошлој сезони ограничен на једну оперету п на један концерат оркестра, од прилике као онај којим је прошла управа покушала завести тај обичај у позоришту, и кад су Београђани чули први пут Бетовена (његову шесту симФонију). Од Г. Биничког, који је људима у садашњој управи више него прост саветник за музику, с правом се очекује бар више иницијативе. Јер тај војни капелник има на расположењу средства каква досад ни један музичар у нас није имао: позориште, певачко друштво и оркестар, највећи и (вероватно) најбољи у Србији. Осем тога он је напшао на свим етранама ако не на поверење, оно на врло повољне диеспозиције да га стече. Ја се чудим како тај млади музичар, имајући, дакле, концентрисану у својој руци сву музичку снагу која се у нас налази — нема амбиције да нам пружи нешто достојно тога, на пример девету симфонију Бетовенову. Он би тако у највећој мери могао показати шта је кадар учинити од свог оркестра и кора и колико уме као диригент допринети што бољем разумевању бесмртног Бетовеновог дела.

Оригиналних новитета за идућу сезону има свега на броју седам. Један већ знамо, то је прерада „M 3 „Ивкове Славе“; друго је некакав рукоипе рано умрлог песника Ђуре Јанковића, о коме тек управа пма да дође до уверења да ли је оригинал или није; трећи је она „Смрт Уроша петог“ од С. Стевановића, који би се у најбољем случају могао сматрати као курпозум, кадар да убије и оно мало заостале воље у публике за старом српском драмом; четврти је „Краљевић Марко“ у стиховима од непознатог писца.

Од Шапчанина се пмало бирати између „„Трнове круне“ и „Хипатије“. То је остало од старе управе, шта више „Трнова Круна“ већ је и на бини била пробана. „Хипатија“ има тему страну, а „Трнова круна“ из наше историје. Али ако се и један п други прочита, мораће