Srpski književni glasnik

74 СРпПски КњижеВНИ ГлАСНИК.

ров стално је представљан. У њему су се огледали млади глумци уз своје старије другове. То је за њих било правило, од кога се није одступало, тај су репертоар они морали знати и играти чим се затражи, као што музичар мора да чита с листа шта му се поднесе. С друге стране Тијери је имао укуса п за модерне производе. Он је увео Мисе-а у Комедију п дао му онај несравњени блесак, он је примио најчувеније комедије Емила Ожија, Октава Феље, Хиговог „Ернанија“, итд. Сарсе каже да му као критичар дугује велику захвалност, што је позоришним љу битељима. пружио изобиље изврених предмета за студију.

Али да оставимо најзад Комедију Француску, којој се у Београду хоће по што по то да конкурише: ево иримера ближих нама. Данашњи директор бечког двореког позоришта Павле Шлентер дошао је на то место Kao позоришни критичар „Фосових новина“, а пре њега је био доцент приватног права Буркхарт. На сваки начин, било је на челу тог позоришта и драматичара па п глу-

маца, али ова два последња -— рекао бих најмодернија, да Г. Бр. Ђ. Нушић не рачуна време натрашке — као

што се види, нити пишу за позориште нити у њему пграју. И ако се неће још говорити о Шлентеру, о Буркхарту (он се сад пропевао, али у пензији) се може рећи до је за своје доба дао Бургтеатру одличан репертоар. Он ван сваке сумње није оно што је био Билбрант, а још мање Лаубе. Буркхарт није разумевао радити заједно са песницима, саветовати их, помагати им, давати им полета; није био као Лаубе посвећен до ижице у поćao; није био срећне руке у проналажењу глумачких телената; није најзад умео као војсковођа пред војском задобијати победе својом трупом. На ово ће се рећи наравно само у Београду — да су

у ове способности у Лаубеа отуд што је писао драме, али нека се не заберави да је Лаубе био рђав драмски песник а генијалан директор. Осим извесног техничког искуства, што се може и иначе стећи, те две функције не стоје у вези, а

–

главно су п за једну и другу сасвим друге особине које