Srpski književni glasnik

(СРРСКИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига 1У, БРОЈ 9. — 16 октоБаАР, 1901.

ДА Ш А.

ЦРТИЦА.

Це знам по којој крви, мушкој или женској, али смо били као некп род. Она је мене звала рођаком, а ја њу родицом. П било мп је драго, поносио сам се, што сам с њом био некако интимнији него други. Драго ми стога што је то било чудно дјевојче. Није, да речете, била какве особите љепоте. Нитп је била бијела као снијег, нити румена попут руже. Напротив, била је сличнија Циганчету: црномањаста, са очима попут угљена, са дугом косом до ниже паса п са. чупима око очију. Око усана јој је увијек треперпо враголаст осмјех и давао јој необичну драж. Па и говор јој је био некако сладак. Пријатно Tm кад га слушаш, као да слушаш жуберкање поточића. А ја сам га често слушао...

Свакога свеца ишао сам јој на врата. Ишао сам са другом Пером, нешто млађим, али много лепшим и наочитијим момком од мене. Само што се он не би никада приближивао ни вратима ни њојзи. Волео је стојати у страни, наслоњен на зид, и бленути у наоколо. Није хтио да прислушкује шта разговарамо.

А она, баш због тога, говораше гласније, смијаше се п шаљаше. И пза сваке шале престријелила би га очима. Затим би намигнула на ме и указала како је крут и неотесан.