Srpski književni glasnik

ну СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГлАСНИК.

— Стијена божија... Нијемац.. Ледењак.., велп у по гласа, мргодећи се по мало.. — Рђа!.. Не зна ни живити !...

Ho љутња би је за час прошла. ЦЏакон неколико ријечи опет би јој се лице разведрило. Онај осмјех затреперпо би опет око усана.

По растанку с њоме корпо сам Перу радп његове неспретности. Изгледало Mu Je да га она по мало мрзи, да га пемпјава. А менп то жао. Као ми п што га назива ледењаком п нпјемцем...

— Никад никакве ђевојке предобитп нећеш, велим My. Tn em смегењак један! Ништа него да ти је етојати и бленути некуда.

— Ја не могу битп друкчији, одговорп он, мирно отпухујући пепео са цпгаре. Ја кад сам близу женске не могу ријечи проговорити. Сплете мп се језик... И осим тога пије ми драго ни близу бит! ђе је женскадија.

— Мрзиш их запитах.

— Не мрзим, алп п не волим... Ја не бих нп жене могао волити... Само сам волпо матер између женскадије. И тоује све...

Не рекох му више ништа. Мипелпо сам да то он товори тек онако, а да друкчије мисли. Или, ако сам мпели овако, кашње ће свакако друкчије мислити...

Наравно, да сам тај разговор е њим пепричао Даши. А она се засмија. Узви обрвама и одмахну руком.

— Рђа, рече. Не ће такп остат'... Промијениће се он...

И кашње, кад смо долазили, она га, из шале, поче по што шта запиткивати пи пецкати. А он је само глелаше, црвењаше п муцаше нешто, што ни сам није добро разумијевао. Њојзи је то особито годило. Смијала му се у очи, п у лице му говорила да је ледењак.

Једнога дана отпутова Перо некуда. Ја се самац упутих Даши. Одох и стадох код врата. А она ме погледа, па ни да се осмјехну нит' ми намигну. Направила лице некако озбиљно, као кад се љути.