Srpski književni glasnik

С ОШТРА НА:

О) се

ВАСКА. Хоћу, оцо! Одлази. Тома, за себе.

Гости... кућа... стока... А моје7 Све оде у бестраг. (Устаје, шета се; за себе) И иди, па му се радуј, кад се роди. Од оволицно... (показује прстима.) од „мрву мрвку“ храни га, чувај. гледај, да кад се умире има ко очи да ти заклопи, свећу запали, дом, огњиште да ти се не угаси... А оног (Очајно, показујући на улицу) Ене га!... Тамо! Ни оца, ни мајку, никога! Ни Бога не припознава и не слуша... Море, што камен не родих, него њега, сина“...

АРСА.

Немој толико, хаџи! Неће ни то много да траје. Ватра је то, бес. За сада их ни Господ не умири, а камо ли ја. То је сада. Шта ћеш муг

Тома, уздржавајући се, иронично. Tn?! — Ништа!

ДРСА, увређено. Ама шта могу, за Бога, ја

Тома, иронично. Ништа ти! Ништа!

АРСА.

Па занат јој је то7 А она то с мајком и оцем ради. Свирају, -— шта друго и могу они, Цигани А да је она жена, хајде, де! Алп ово је девојка. И поштена! Што је право, право. Сви душу носимо. Али за то...

Тома, прекида га.

Ех, поштена! Сигурно за њено поштење толико се бесни и трчи око ње.

ДРСА.

Ништа још не знаш, хаџи! Они млади, па већ човек толико и да не... Али што за ове друге домаћине... Оста-