Srpski književni glasnik

92 ОРпски Књижевни ГЛАСНИК.

ДРСА. прекида га. Ех, немој тако, хаџи! Ти ме бар знаш. Ама, брате, не могу све сам, разумеј! Треба то сви; не могу сам. И онако ми је већ довде дошло! (Показује на грло) Ето, чуј! Већ почели.

На улици, иза кулиса, граја, евирка, оро; чују се звецкање низа и бат по темпу игре. За тим пуцњи пушака. После ларма, свађа, одвраћање, плач жена, писак деце.

ЈЕДАН ГЛАС, иза позорнице. Сабљу, мори, и пушку! Коња, Дорчу, ми изведи! Дорчо, сине мртви, ноћас ћемо ја п ти!

Коњеки бат улицом, зведкање сабље, мамуза.

ШЕСТИ ПРИЗОР. У собу рупи ПОЛИЦАЈА. — ТОМА, АРСА.

ПОЛИЦАЈА, задуван, баца штап пред Арсу.

Ево, газдо! Не могу више! Ево ти штап, служба, све. Не могу! Идем! Полази.

АРСА. Куда 2 ПОЛИЦАЈА.

Идем, не могу. Није ово једно. (Очајно шири руке) Ово је на све стране!

ДРСА.

Зашта имаш руке Удри! Камо ти људи 7 пандури 7

ПОЛИЦАЈА.

Пандури! Какви пандури Пошљем га, а он изврне пушку, па и сам се њима заседне. Шта могу ја сам Ево Ристу бојаџију — не силом, већ молбом, једва га доведох кући. Напио се. Изнео из механе сто на сред чаршије, засео MH псује, и началника п све... (Томи.) Па сад, хаџијо,