Srpski književni glasnik

102 СРпски Књижевни Гласник. шта слично не могаше се наћи. у тестаменту, који се завршавао овим речима божанске доброте:

„Молим евоје драге алпинце ла не забораве свога председника... тражим од њих да опросте моме непријатељу као што му ја праштам, и ако је он главом виновник моје емрти...“

Овде Тартарен мораде застатп, јер му поток суза удари на очи, те обневиде. За један тренутак видео је себе размрекана, здробљена, на подножју неке високе планине, како га дижу у једна колина и његове онакажене остатке враћају у Тараскон. О како је сплна провенсалска уобразиља! Он је одмах затим присуствовао своме сопственом погребу, слушао је опело, говоре на своме гробу: „Спромах Тартарен, туго наша!..“ И, изгубљен у гомили својих пријатеља, оплакивао је самога себе.

Али, готово у петом тренутку, његова сунцем обасјана соба, у којој се еветлило оружје и поређане луле, жуборење танког млаза воде усред баште, повратише га у стварност. И овај, пначе, зашто да умре7 Зашто у опште и да путује Ко га приморава, какво је то лудо самољубље Стављати на коцку евој живот због једне председничке столице п три писмена...

Али ово беше само тренутна елабост, која брзо прође као п малопређашња. После пет минута тестамент је био ловршен, потписан, запечаћен огромним црним печатом, и велики човек отпоче пи последње спреме за пут.

ПИ опет дакле дивљи Тартарен однесе победу над питомим Тартареном. И за тарасконскога јунака могло би се рећи оно што се рекло за Тирена: „Његово тело није било увек епремно да иде у битку, али га је његова воља водила и ако му се није ишло“.

У вече тога истог дана — на Општинском Дому баш избило десет сахата, улице већ остале пусте, ma као дошле веће, с времена на време чује се тек по којп позни звекир и крупни гласови који, чпето угушени од страха, ловикују један другом у помрчини: „Па, лаку ноћ...“