Srpski književni glasnik

Toa pr pa. pite. A VN: ОБИМ А. 103

после чега се врата нагло затворе један пролазник ишао је кроз мрачну варош, чије куће оеветљаваху једино фењери, m првени и зелени бокали из Безукеове апотеке, оцртавајући се на улици са сплуетом апотегаревом, који се беше налактио на сто m заспао на Фармакопеји. Тако је спавао свако вече, од девет до десет, "да би, како вели, био свежији ноћу, ако коме устребају његове услуге. Међу нама буди речено, то је проста јелна тарасконада, јер га никад нико није будно; шта више, да би мирније спавао, беше сам сеобом прекинуо жицу од. ноћног звонцета.

Наједанпут, у апотеку уђе Тартарен, натоварен покривачима, се путничком торбом у рупи, п тако блед, тако промењеи у лицу, да је апотекар, са оном бујном мештанском маштом од које га његово апотекаретво није сачувало, одмах помислио на неки ужасан догађај и уплашио се: „Несрећни човече!.. шта вам је... Да нпсте отровани 7... Брзо, брзо ипеку...“

Он полете, узе претурати своје бокале. Да би га задржао, Тартарен га мораде ухватити обема рукама око паса: „Та саслушајте ме, до ђавола!“ и у његовоме гласу огледаше се срџба глумца коме су омели ефект који је мислио постићи својим уласком. Кад је својом гвозденом руком приковао апотекара за тезгу, Тартарен му сасвим тахо рече:

„Јесмо ли сами, Безуке 7

— Сасвим сами... одговори апотекар, гледајући око себе са неким нејасним страхом... Паескалон је легао (Паскалон беше његов помоћник), легла је и мати, али зашто 7

Затворите капке, заповеди Тартарен не одговарајући на питање... може нас ко видети споља.“

Безуке га послуша дркћући. Као матор момак који је живео заједно са својом матером од које се никад није одвајао, он беше благ и плашљив као девојка, што је јако стојало у опреци е његовим препланулим лицем, с његовим дебелим уснама, с његовим великим кукастим