Srpski književni glasnik

104 Српски Књижевни ГлАСНИК.

носом изнад растресених бркова, с његовом главом која је личила на главу алгиреких гусара пре пљачке. Ове протпвности нису ретке у Тараскону, где су главе сувише карактерне, римске, сараценске, пуне израза као главе на цртачким прегледима, и ни мало не пристају уз мпрне занате п крајње мпрољубиве паланачке нарави.

Тако Екекурбанијее, који изгледа као какав конквистадор“ из Пизарове чете, држи бакалнину и колута ватреним очима кад хоће да прода за двадесет пара конца; тако Безуке, депећи етикете на слатком дрвету и на Sirupus Summi личи на неког старог гусара са Бербереких обала.

Кад капци бише намештени и утврђени гвозденим клпнцима и попречним полугама: „Олушајте, Фердинанде...“ рече Тартарен, којп је људе радо звао њиховим именом: п он отвори, пзли евоје срце огорчено на незахвалност његових земљака, исприча подле сплетке „Кракоњине“, подвалу коју еу му спремали приликом нових избора, и начин на који мисли томе да доскочи. Затим додаде да пре свега ствар треба држати у великој тајности, не говорити ништа све дотле док успех не буде можда од ње зависно, ван ако би какав несрећан случај на којп увек треба бити спреман, каква од оних ужасних катастрофа... „Али, до ђавола, Безуке, немојте звиждати кад говорим.“ |

То беше једна од апотекаревих смешних навика. Мало говорљив по природи, што је у Тараскону највећа реткост п због чега га је председник алпинскога клуба изабрао за повереника, Безуке је своје дебеле усне држао увек ушиљене, као да вечито звижди, те је изгледало да се човеку смеје у очи, чак и у најозбиљиијем разговору.

И док је наш јунак говорио о својој могућној смрти п, оггтављајући на тезгу ведико запечаћено ппемо, казивао : „Овде је моја последња воља, Безуке, вас сам изабрао за пзвршпоца свога тестамента..:“ дотле је апотекар

" Шпански освајачи у Америци.