Srpski književni glasnik

110 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

16 (28).

Земљиште мира п цивилизације оре се мачем.

17 (39).

Светпни, маси нижих људи не треба говорити, њој

само треба казати и умети казати. 18 (54).

Људи су у друштву као н квовац: велика већина људи јесу само сптне паре које се највише троше: у животу, које највише требају и којих највише има; велике вредности повлаче се пз живота и саобраћаја.

19 (36).

Тек од човека настају туга и бол, радост п жалост, зло и добро, истпна п заблуда, правла п неправда, ропство и слобода, мора и треба. До човека тога нема. Што ји чове-

се иде ближе човеку п дубље п даље у истори ковој, еве више има да се говори; што се иде даље од човека у природу, све мање има да се говори, све мање има да се каже. Светлост је једини језик звезда, мрак једини израз вечности.

20 (87).

Човеку масе, нижем човеку све је стварно; оп само о стварноме говори, са стварима мисли и ради, п не дижући се никад до апстракције њему је све поједино целина, тип за себе. По томе да би нешто разумео, оп то мора чулно опазити -— видети, чути, опипати.

Живећи само чулним животом човек масе воли, занима га и опажа само оно што је велико; он у свему види само радњу а не бивање; он чује само пзбијање 'атова, али не опажа тихи контпнуптет времена. Отуд чулне величине на њега највише делују, заносе га и импонују му.

21 (39).

Кад се ствари наместе згодно, као што треба, разум сам пробија кроз њих.

22 (41).

Земља је остарело цпвилизовано сунце, сунце је козмички дивљак.