Srpski književni glasnik
110 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.
16 (28).
Земљиште мира п цивилизације оре се мачем.
17 (39).
Светпни, маси нижих људи не треба говорити, њој
само треба казати и умети казати. 18 (54).
Људи су у друштву као н квовац: велика већина људи јесу само сптне паре које се највише троше: у животу, које највише требају и којих највише има; велике вредности повлаче се пз живота и саобраћаја.
19 (36).
Тек од човека настају туга и бол, радост п жалост, зло и добро, истпна п заблуда, правла п неправда, ропство и слобода, мора и треба. До човека тога нема. Што ји чове-
се иде ближе човеку п дубље п даље у истори ковој, еве више има да се говори; што се иде даље од човека у природу, све мање има да се говори, све мање има да се каже. Светлост је једини језик звезда, мрак једини израз вечности.
20 (87).
Човеку масе, нижем човеку све је стварно; оп само о стварноме говори, са стварима мисли и ради, п не дижући се никад до апстракције њему је све поједино целина, тип за себе. По томе да би нешто разумео, оп то мора чулно опазити -— видети, чути, опипати.
Живећи само чулним животом човек масе воли, занима га и опажа само оно што је велико; он у свему види само радњу а не бивање; он чује само пзбијање 'атова, али не опажа тихи контпнуптет времена. Отуд чулне величине на њега највише делују, заносе га и импонују му.
21 (39).
Кад се ствари наместе згодно, као што треба, разум сам пробија кроз њих.
22 (41).
Земља је остарело цпвилизовано сунце, сунце је козмички дивљак.