Srpski književni glasnik

~

М п с ли. 11:

да мпели, пошто мишљењем не би могао ништа. учинити; ако је то еве дело законитости, онда људска воља ту нема посла. И у једном пи у другом случају немоћ људска је очита.

35 (60).

Што је виша философија, тим више има у њој религије п појезије.

36. (67).

Обичан, просечни човек може ударити евима путевима у животу и на еваком доћи до неког ступња среће п заловољетва; индивидуалније, оригиналније природе имају само један пут пред собом, и тражећи га много више лугају п бивају неерећне, ако га не прокрче.

37 (69).

Свет, овакав какав је, идеалан је за камење, савршен за биљке, прекрасан за животиње, добар и леп за обичног, нижег човека, ружан за оне којп лубље осећају, неразумљив за оне који мисле.

38 (70).

Процес науке п цивилизације с једне стране јесте свођење. свега у своје праве границе, одређивање тачне и праве мере свима стварима. Све је лепо, праведно, и истинито, све има извесну вредност п емисао само у олдређеним границама; као што дете све трпа у уста п све би хтело да једе, тако и незрео ум хтео би све да сазна и да свему ухвати конце; он не зна границе моћи својој.

59 (71).

Мити су првобитна, хаотичка. магла у којој су клице свих потоњих ствари — религије, ФИлософије, појезије, наука. Религија остаје као атмосфера из које философија и наука црпу своју снагу и у којој ће се најзад опет

распасти. (Наставиће се.)

Бож. КНЕЖЕВИЋ.