Srpski književni glasnik

САМОСТАЛНО МИШЉЕЊЕ. 195

целом његовом начину мишљења. Лихтенберг је образац. нрве врсте: Хердер већ спада у друге. Šš. ПИО

Кад добро промислимо, како је велики п како је тако близу проблем бића, овога двоемпеленог, мученог, пролазног, плузорног бића: — тако велики п тако близу, да, чим се опази, све друге проблеме п циљеве баца у засенак и прикрива; — п кад се при томе има у виду, како готово еви људи — изузев неколике, који су тако ретки — нису свесни јасно тога проблема, шта више изгледа да га и не опажају, п како живе, мислећи само на данашњи дан и на готово не много дуже време њихове личне будућности, не водећи изрично рачуна о ономе проблему, или задовољавајући се у односу на њега са ма каквим системом народне метафизике; — када се, велим, то добро посмотрп; онда можемо доћи на мисао, да се човек само у шпрем емислу те речи може назвати мисленим бићем, и тада се више нећемо чудити никаквој прти његове глупости или простоте, него ћемо знати, да петина пнтилектуални хоризонт нормалног човека стоји над оним код животиње —- чије је целокупно биће, пошто она. није свесна пи прошлости ни будућности, тако рећи једна једина садашњост — али да он ни издалека није тако неизмерно широк, као што се то обично узима.

Овоме одговара шта више п то, што су у разговору мисли већине људи тако кратке, као сламка на стрници, те се се тога не може да пепреде никакав дужи конац из њих.

Исто тако не би било могуће, кад би овај евет био насељен доиста мисленим бићима, да је шум и ларма сваке врете у њему тако без граница допуштена, као што је то случај и са најужаснијом пи најизлишнијом врстом ове последње. — А. да је природа доиста човека створила да мисли, она му не би дала уши, или би их бар, као што је то случај код слепих мишева, којима ја на томе завидим, снабдела са херметичним затварачима. У истини пак, човек је само, као и евако друго свесно