Srpski književni glasnik

ПозоРИИШНИ ПРЕГЛЕД. 137

своје улоге. Очевидно ствар није пшла, и очевидно је било зле воље предетављача. Само су се они брзо утешили : преварили смо се. Него не мари. Узећемо који други комад да пробамо. Међутим нека ШеФер дотера још мало свог „Краља“. А он јадник већ неких десет дванаест година обикаља око Комедије и дотерује свог „Краља !“

И то нам кажете ви, скочили су на то у штампи, који сте одбили Копеов комад „За Аруну“, а он се играо сто пута у Одеону, ви који сте одбацили Ришиеновог „Аргатина“, итд. (ја цитирам оне комаде које и ми имамо). Ви који сте се до сад у толико прилика варали п на евакојаке начине, немате ни права ни ауторитета ла од сад одлучујете о новим делима. Вама се не може ништа; грешили колико драго, ви сте у Олбору докле год уживите. Али ако се не може вама, може се администратору. Он на том месту неће умрети. Ако греши, може се еменити, и заменити дру им.

На овај начин питање од начелног постало је у неку руку лично, ма да нико није увлачио у расправу поједине глумце, него се претресало да ли писци у опште осећају неку нелагодност да читају своја дела глумцима, којима ће имати да објашњавају нипансе своје замисли и којима ће имати да објашњују како треба извести улогу Они којих се ствар највише тиче, доказивали су да су баш у глумаца непрестаним проучавањем песничких творевина изоштрене критичарске способности. У крајњој линији публика има реч, а зар ми глумци, загрмео је Муне Сили дитнувши трагично руке, не осећамо куд и камо живље п разнолпкије од публике, ми који свако вече играмо час Молијера, час Корнеља, час Шекспира, час Софокла, Мисе-а, најзад Хервија!

Тај кога је Муне Сили последњег поменуо, мисли тако пето као п тај велики трагичар Француски. Он не може ла појми од куд ће већу компетенцију за оцену песничких радова имати какав господин кога министар