Srpski književni glasnik

142 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

су приче „Мајстор Јојин дуд“ и „Папуча пли шешир 7“ приличне.

Као најкгрупнију замерку имам да учиним то, што су пеке несме п сувише дугачке, управо развучене. Још код песама друге врсте то се H не примећује у великој мери, али код чисто сатпричних песама то је мана. По духу свом сатира има да буде прибрана и концизна, и не трпи ни једну узалудну реч. Иначе изгледа неозбиљна п услед тога одмах промаши циљ... 'Гаква развучена песема то је н. пр. баш прва несма „Идем у хајдуке...“ Она је пначе са оригиналним п одличним почетком, довољно је духовита песма, али песма где је ппсац употребио више од двеста стихова да нам каже: како иде у хајлуке да бије продана пера. Оно да човек потуче сва продана пера код нас требало би му, ваљада, таман толико батерија ; али за једну сатиричну песму, којој је задатак, да ту грдну срамоту писмених људи достојно жигоше, доста је п једна четвртина тих стихова. Још ми се намеће мисао: п да ли поштен човек треба да због тих хајдука иде у хајдуке. Него какво је време није ни то од обести п од воље...

А као споредно имам да манишем: писцу епиграми или како их он назива „уштипци“, не иду за руком. Усиљени су пи тромп. Њих је, на срећу, само неколико, алџ су п они. сем онога „Оуседовом суседу“, могли пзостати. Исто тако много би вредело п да је изостала она злехуда реченица у песми „П. Светозару Милетићу.“

„Ми сад једемо наше миле мртве.“

Није духовита ни справедљива, а одвратна је до краја.

Долази и питање о дару пишчевом. Код других пе"ама главна, код пригодних песама ово је питање споредна. ствар. Писао их прави песник, илп вешт верзификатор скоро је једно и исто. Овде се цени са колико је чистоте, разума, оштроумности и вештине шта написано а не са колико душе, топлине п фантазије. Разуме се