Srpski književni glasnik

144 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК. врло веште; алп, објављиване у малим количинама, једна по једна, после или између прозних састава, оне су изгледале поетске; бар онима који од пеенпштва не траже много. Сакупљене овако у књигу, оне и пријатељима песниковим, и благим сулијама, јасно показују колико су монотоне п оскудне у самониклости, пнепирацији, темпераменту, и вештини песничкој. Ја не бих желео бити сувише строг према овом добром и вољном човеку, алп му се мора казати да његове песме имају мало вредности. Мотиви су им познати, стари, врло често старински; а обрада. им је тако псто без икакве новине, јачине, па и вештине. Многе међу њима. опомињу на оне простодушне, безизразне песме које семо ми сами, или које су наши другови писали у гимназији кад су се први пут етали огледати у песничкој вештини. Иста оскудица у мислима, иста баналност у изразу, иста неискреност, исте неве- -· штине MH наивности: сва је песма у томе што је као друге песме писана у етиху и има сликове. Узмите, на пример, ову, која носи наслов „На послу“:

Шест дана се муч.о ради,

Ал' терета души нема!

Посао ми живот еладџ,

И епокојетво тихо спрема.

Али седми дан одмора

Сав трепери у милини,

Јер тад ређам пееме нежне

Са анђелом у тишини! Или ову („На прагу зиме“):

Прође лето и пролеће,

На прагу емо љуте. зиме,

Требало 0' је дочекати,

Али е киме, али с чиме!

Срећни дани и часови

Прохујаше журно, лако, Изгуби се рај тренутни Невиђенпо и полако!

Имам нешто свежих нада, Ал' их морам вешто крити,