Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ и ПриИкаАЗИ. 145

— _ —

Па у позној у јесени

Све у песмин венац севити. И тај венац нек' мирише У тишини и самоћи —

Све докле га не испију Мравзовите зимеке поћи !..,

О оригиналности у оваквим песмама не може, разуме се, бити речи; али у њима, као п у мало пре псменутим почетничким песмама, нема често ни обичнога смисла ни правилности. Кад би вредило аналисати овакве ствари, било би лако показати да је, на пример у овој последњој песми, сваки, али баш сваки стих, или невешт, или детињает, или празан, илип несмислен, почевши од првог, у ком „пролеће“ долази после „лета“, па до последњих, у којима „мразовите зимске ноћи испијају песмин венац свежих нада песникових које песник мора вешто да крије, пошто се рај тренутни изгубио невиђено и полако“.

Све пееме Г. Глигорића, наравно, нису овакве: има их и бољих; али п најбоље су без праве песничке -врелноети. Г. Глигорић нема ни мисли нп јачих осећања; и кал нису без значаја, његове су песме без снаге, без живца, и као млаке. Осим тога, сувише се вили ла Г. Глигорић не ствара ништа оригинално. Г. Глигорић је читао наше песнике, па су му тако остали у памћењу калупи, оквири, потке или формуле њихових песама, и он сад у њих уноси како уме, у дикцији безизразној и такође позајмљеној, оно нешто што он сам измисли. Његово је скоро једино његова питома безизразност.

У боље његове песме пду понајпре: „На развалини“, „Ноћна тајна“, „Сећање“, „Зимека идила“, и „Лугу“. Ова последња ће бити понајбоља, али ће се можда боље допасти „Зимска идила“, која гласи:

Бејавица густа завија и мете, А широким путем саонице лете.

Брзи коњи скачу, а прапорци брује, У селу је мирно, нико се не чује!