Srpski književni glasnik

146 СРПСКИ КњижеВвНИ Гласник.

Усамљена стоји кућица крај пута, Стреха са свих страна снегом обасута.

А на прагу мома; да дивна створења! Какав ватрен поглед, препун нестриљења/!...

Бог зна куда гледе црне очи њене, Образи јој бујни пламте и румене!

Пахуљица снежна право на њих лети Слатко јој је овде пасти и умрети!..

Ова мома што на вејавици, на прагу једне усамљене кућице, очекује некога (не путника у саоницама!) с упламтелим образима и очима пуним неетрпљења, изабрала је мало незгодну сезону да чека пред кућом, али песмица. се даје читати, — нарочито у овој збирци.

8.

Тадија И. Костић: Чикино ДЕТЕ. Приповетка. Београд, 1901.

Ово није први пут што се Г. Костић јавља у приповетци. Пре неколико година изишла су његова Госиода сељаци, о чијој чисто књижевној вредности може бити речи, али која су дала слику данашње, нашег села. И Лаза Лазаревић и Јанко Веселиновић су били песници задруге, њихово село јесте село од пре тридесет година, пре ратова, стајаће војске и великих пореза. Ранковић у готово свима својим делима, Јанко у Сељаку, изнели су једно другаче село, разривено, оспротело, пало у сваком погледу. Г. Костић је изнео занимљив тип господина, сељака, који почиње са капларством у војсци, наставља ваепитањем NO варошким механама и у предсобљима среских канцеларија, постаје мајстор у пужењу према влашћу, а сзиреп према сељацима, и најзад завршује посланиковањем у реакционарним скупштинама или робијањем у пожаревачком казамату.

Чикино дете има два, разговетно одељена дела. У првом делу, то је данашње село, у коме је све старо пало а ново се ништа није дигло. Сељаци говоре: „бравос, секирација, чконтирање, напвчина, шњур,“ али беда и не-