Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ и ПрИкази. 147

знање све их више притиска. С једне стране, грабљивост, отимачине, лопови који тероришу цело село; с друге стране терор власти, власти чије пме народ изговара са исто толико страха са колико су наши преци у вековним растовим шумама изговарали имена сетраховитих богова мрака и олује. Бласт, то је онај тако познати срески писар, „човек рапава и бубуљичава лица, у блузи и панталонама, са калчинама и мамузама на ногама п корбачем у руци“, који са дивљачком мржњом Ha +e/awe шпба, удара ногом у слабине, части их именима безјака, лопова, стоке, марве, ређа и оца, и матер, и славу, и пост, п после свега тога са уверењем говори доктору: „Ниј ово као ми, образован и васпитан свет, ово је стока бе: репа... Разумите, докторе, стока без репа!“

Мали Нешко, унук лоповски, син лопова Живорад: Вивка, који је дојадио целоме селу, не изневерава традицију своје породице. Прво јаја, гуске, прасићи и јагањци, помагање оцу у крађама, затим улажење у друштво, са Мргудом, Побратимом, Амиџом, газда-Велишом, са лоповима голотрбим и босоногима, са лоповима са острагушама п низовима патрона, са лоповима у широким, газдашким чакширама и дебелим сребрним ланчевима. Нешко се поступно упознаје са послом, жељно чека да стане на снагу, стекне пу'пку п револвер, и са Мргудом заседне на друм, када једно јутро нађоше старога Вивка мртва у јарку. Какав јатак или оштећен сељак пробио му груди једним танетом. Мали Вивак бежи у варош.

Све дотле приповетка иде природно и неусиљено, и читалац са' интересовањем прати живост малога Нешка. Дотле, писац се не види, но само логично развијање. једнога несрећног живота, једна реалистичка прича у којој се осећа млаз живота. Одатле, јавља се писац, свештеник по занату, морализатор по намерама. Он хоће да поправи стварност, да поучи читаоца, и зато еветлост обасјава грешника, и он се поправља. Потомак лопова, лопов по васпитању, п што је главно лопов и зликовац

10.