Srpski književni glasnik

164 СРпскКи Књижевни ГЛАСНИК.

КоштаАНА, раздрагано. Ех, зар баш русе кове7 ОТОЈАН. Русе, меке, још незамршене! КОоштАНА, пењући се пева. Мирјано, ој Мирјано, Имаш русе косе, Мирјано! Дај да ги мреим ја. Дај, Мирјано, русе косе, дај! Дај, дај, дај, дај, дај да ги мреим ја! Изгоро', Мирјано, за тебе! Улази Митка.

ТРЕЋИ РИЗОР, Исти. МИТКА.

МиткњаА, на вратима, вукући за собом узду од коња. Аџи Тома ли је, бре, тојг Истрчи преда њ МАРКО.

МАРКО. Није, газда Митке, него је млади газда!

МиткаА, забацујући узду иза капије коњу о врат.

Саг ће батка да се врне; неће много да ми те остави. Тики само да надгрнем. (За себе) А и много неће јоште да живим! Четири, три, две — највише још половин годину. Слунце к'д почне да капнује т'к ће си и ја умрем. Заједно сас слунце, ја и оно, ће си идемо. (Рзање) Јаг Op те је жал“, бре, за мене7 Ех, Дорчо! Хоћеш, спнко, шићејчак“ Има батка за тебе. (Вади из појаса шећер и пружа коњу.) На, Дорчо! На, синко!

КоштаАНА, пева. Мирјано, ој Мирјано, Имаш чарне очи, Мирјано! Дај да ги пијем ја,