Srpski književni glasnik

178 СРПСКИ КњижеВвНИ Глленик.

„Идем ја пешке, рече у себи одважни Тарасконац, тако ћу се навићи на пењање... Напред!“

И оде, мучећи се са својим алписеким штапом пред крчмаревим особљем које беше петрчало на врата, и викало за њим дајући му упутства која он није елушао.. Најпре је ишао путем поплочаним крупним, неједнаким п шиљатим шљунком, као што еу мале улице по јужној Француској, и ограђеним дрвеним олуцима за одвођење кише.

Десно и лево простирали су се велики воћњаци, бујне и влажне ливаде, кроз које су пролазили ови пети олуци за заливање, начињени од дебала. Од врха до дна планине клокотала је вода; и кад год би алпинистова кукача за леђима закачила у проласку какву ниску растову или орахову грану, његова се качкета натапаше водом као под решетком за заливање.

„Господе ! шта је ту воде!“ уздисаше наш јужњак.. Но још много горе му би кад нестаде шљунка по путу, па мораде гацати по потоцима и скакати с камена Ha камен, да не покваси своје доколенице. Уз то дође још п киша, јака, непрекидна, која као да је била све хладнија што се више пео. Кад би застао да се мало одмори, чуо је само шуштање воде у којој као да се беше удавио; а када би се осврнуо, видео је облаке који су се: спуштали на језеро као танане п дугачке стаклене шипке, кроз које су се куће у Вицнау светлиле као играчке свеже премазане.

Људи пи деца пролажаху поред њега оборене главе, погнутих леђа под подједнаким белим путуњама, у којима су биле намирнице за какву вилу или гостионицу, чији су се отворени балкони видели по странама брега. „Риги-Кулм 2“ питао је Тартарен да се увери да није скренуо с правога пута; али његова необична опрема, нарочито она плетена струка која му је заклањала лице, уливаху путем страх, п евп су, разрогачених очију, убрзавали кораке не одговарајући му.