Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА Алпима. 179

Ускоро оваква сретања посташе ретка; последњи људски створ који је видео беше једна старица која је прала рубље у алову, заклоњена једним огромним црвеним кишобраном пободеним у земљу.

„Риги-Кулм 2“ упита алпинист.

Старица диже своје блесасто и прљаво липе, с гутом која јој је пграла на врату, велика као меденица на каквој швајцарској крави ; и пошто га је дуго поесматрала, прену у грохотан емех од кога јој се вилице разајишше. JO ушију а боре око њених малих очију скупише ; п кад год би отворила очи и погледала у 'Гартарена, који је стајао пред њоме, с кукачом на леђима, смех би јој се удвојио.

„Гром п пакао ! загрме Тарасконац, нека моли Бога што је жена...“ и, гневан, настави пут и залута у један јелак, у коме му се чизме клизаху по наквашеној маховини. .

С друге стране шуме предео беше одједанпут други. Ни стаза више, ни дрвећа, ни пашњака. Само суморне стране, голе, велике сурвипе стена уз које се пео на коленима, бојећи се да не падне; јаруге пуне жутога олата преко кога је прелазио лагано, пипајући пред собом алписким штапом, дижући ноге као они што оштре ножеве. Сваки час погледао је на бусолу, која је као украс висила на његовом дебелом ланцу од сахата ; али, било због висине или.због промена у температури игла се окреташе на све стране. Међутим није било начина оријентисати се код густе сепве магле од које се на десет корака није ништа видело и кроз коју од пре неколико тренутака беше почела промицати густа и ледена киша, због које је пењање било све теже и теже.

Наједанпут он стаде ; земља се по мало белила пред њим... Чувај очи !... Дошао је био у снежни појас...

Олмах извади из кутије наочари и намести их на очи. Тренутак беше свечан. Тартарен беше мало узбуђен, али у псто време и поносит: чинило му се као да се једним скоком испео хиљаду метара, и прикучио планинеким врховима пи великим опасностима.

125