Srpski književni glasnik

180 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

Сад је сетупао напред обазриво, очекујући пукотине и провале, о којима је читао у својим књигама, проклињући оне у крчми што су му световали да иде право у вис и без вође. А да се можда не пење по другој некој планини! Има више од шест сахата како иде, док до на врх Ригпа не треба више од три сахата. Око њега дувао је ветар, ветар хладан којп је терао снег тамо амо кроз сумрачну маглу.

Још мало, па ће га и ноћ затећи. Где да нађе какву колибу, илп бар какву истакнуту стену да се заклониг Наједанпут спазп пред собом, на дивљачној и голој узвишици, као неку дрвену кућицу п на њој објаву с огромним писменима, која с муком прочита: „Ри... ги... кулм... ска фо... то... гра... фија.“ У исти мах, огромна гостионица са три стотине прозора указа се мало даље, између упаљених фењера који су се кроз маглу севетлели.

Узбуна ma Ризшу. — Будите присебни! будите ирисебин ! — Длииски рог. — Шта је Тартарен нашао на свохе огледалу кад се пробудио. — Па ита да се реши — Тражи

се вођа телефоном.

„Шта је то 7... Ко је тог...“ упита Тартарен наперена ува, очију разрогачених у помрчини.

По целој гостионици чуло се трчање, лупање вратима, убрзано дисање, узвици: „Похитајте !...“ а на пољу је свирало као на збор, и изненадни пламенови осветљавали су окна и завесе...

Ватра!

Тартарен за тренут ока скочи из постеље, навуче обућу и одело и слете низ степенице, на којима су лампе још гореле и низ које је са жагором силазило мноштво Енглескиња, очешљаних на брзу руку, умотаних зеленим шаловима, црвеним вуненим марамама, свим што им је дошло под руку кад су устале.