Srpski književni glasnik

152 СРПСКИ Књижевни „IJACHIN.

Кулму будитп обожаваоце сунца и објављивати им скорашње рађање ове звезде.

Кажу да се оно кашто помаља на крајњој тачци планине, иза гостионпце. Радп орпјентисања, Тартарен. је имао само да иде за гласним смехом Енглескиња. које су пролазиле поред њега. Али он је ишао лакше, још бунован и ломан од шест сахата пењања.

„Јесте ли ви то, Манилове 7... чу се наједанпут у мраку неки јасан глас, глас женски... Помозите ми, молим вас... Изгубила сам једну ципелу.“

Он позкаде страначко тепање оне своје сусетке п напреже очи да њену танку силуету спази кроз бледу светлост која се дизаше са земље.

„Није Манилов, госпођице, али ако вам ја могу помоћи...“

Она врисну изненађена п поплашена, и трже се мало, што Тартарен не примети, јер се већ беше сагао пипајући по краткој трави која је шкрипала око њега.

„Па, ево је...“ узвикну он весело. Затим истресе лепу ципелицу на коју се беше нахватало иње, клече једним коленом на хладну и влажну земљу, као најотменији витез, и за награду замоли за част да обује Пепељуту. Али ова Пепељуга, мање питома од Пепељуге у причи, одговори врло хладно „Не“, и одекакута, покушавајући да своју евилену чарапу угура у мркоцрвену ципелу ; но ово јој не би никад пошло за руком да јој не притече у помоћ наш јунак, врло узбуђен што је за часак ову лепу ручицу осетио на своме рамену.

„Ви имате добре очи... додаде она као у знак захвалности, док су пипајући по мраку ишли назорело.

— Као човек који је често по бусијама, госпођице.

— А! ви сте ловац 2“

Ово рече подругљиво, као да не верује. Тартарен је знао да треба само своје име да каже па да је увери, али, као и еви славни људи, умео је да се уздржи, да